И будет солнечно.
30.04.2015, у авиону.

17.43. Ja сам схватила jeдну чудну ствар да не могу да путујем у разним земаљама зато што јако брзо навикнем на ова места, их лепоту и сунчану сјајност њихових дана. Недостаје ми Београд и све што је у њему. Недостаје ми расположење овог града већ сад. И недостајао је још током последњих сати у Београду.

Облаци прво личе на ватрено језеро, а затим на светлуцкасто ћебе. Сунце им поклоња свој живот и свој одблесак и они они се у нешто чаробно претвараjу. Свашта је као што у бајци и понекад чак се чини да негде недалеко се налази прави рај. Тишина је света, бескрајна и непомична.

Москва почиње да ме "радује" још пре доласка. Намргочена лица, врло познат нагласак, нарочито интелигентно и спокојно понашање за којим се крије јако дивна заједљивост. Једна Рускиња није се свађала са Србином, желећи да сазна где може да узме свој кофер након доласка и шта мора да ради у случају да кофер се изгубиће. Јадни Србин је био трпељив и пажљив али, учинило ми се да није отрпео до краја.

Не желим у Москву! Не желим у Москву! Београде, врати ме ка себи и врати ми се!

19.11 Облаци су постали слични океанским таласима, величанственим и дивљим; они несу са собом тајну данашњег вечери и сутрашњег дана. Талас за таласом иде ка нама. Сваки од њих је љубичаст и плавуцкаст.

@настроение: самолетно-возвращенческое